У туђем стану
у пријатном друштву са дрвеним жишком.
Он је као и његов груби орман
рајнскопфалачког порекла, дакле
помало закопчано љубазан према људима.
Видим га пред собом:
сав румен од посла,
врело натекао до врха репа,
са надувеним образима
и ужареним ноздрвама
из којих сваке секунде
запурња облак дрвене прашине.
У својој страсти да гризе против стварности
он поседује куцкаво стрпљење
великих песника без талента.
Његова потајна рана: хтео би да је цврчак
што пева из старог дрвета.
Зато је његов уништитељски бес
само чежња за шансоном
у заједничкој ноћи.
Нема коментара:
Постави коментар