Сад остављам колибицу.
Боравиште моје драге,
И пролазим кроз шумицу,
У тишину ноћи благе.
Месец сјаји кроз дрвеће,
Поветарац лаки пири,
И брезове гране креће,
И опојни мирис шири. -
Како срцу сласт повећа
Та ноћ летња у тишини!
Како ли се ту осећа
Шта нам душу срећном чини!
Боже! то се једва схвати!
Ипак ја ћу ту ноћ медну
И хиљаду таквих дати
За девојку само једну!
Нема коментара:
Постави коментар