НАПОСЛЕТКУ - Весна В. Лаловић

Праузрок по коме Љубав беше од прапочетка

и да Љубав беше у безазлености

и да Љубав беше безазленост

и да од прапочетка Љубав беше безазленост

и да Љубав која је безазленост јесте та

истинска драгоценост

која расветљава истинитост и мистерију

откровења у Акри или у чакри...

Опсег унутар кога раздражљива лица

прикривају

самотне рубове и умове свога шкодљивога

размишљања...

Застајем, заостајем само да избегнем тренутак

незгодан по прилици свога искрцавања овде и

сада...

Прекрасно лепо јесте исто што и прекасно...

Поподне је нелагодно, као и ова поспаност са

свим својим супротностима,

док скривам Те у подстицају осиротелих

мозгова...

Памћење је прљаво као стакло и још увек

проналазим подругљиве маске

по улици и напокон извлачим нечујну мисао, а

то јесте задовољство

још једне неблискости и окрутност која

пролази напослетку у скоро свему...

Зборник "Гарави сокак", Инђија 2018.

ЛЕКЦИЈЕ - Волт Витман (1819-1892)

Има оних који дају смо лепе лекције о миру и сигурности;

Али ја онима које волим дајем лекције о рату и смрти,

Да би спремно дочекали нападе, када до њих дође.

НА ДАНАШЊИ ДАН, О ДУШО - Волт Витман (1819-1892)

На данашњи дан, о Душо, дајем ти чудесно огледало;

Дуго је лежало у мраку, тамно, у сенци - али сенка прође, таме нестаде;

Гледај, о Душо! То је сад чисто и јасно огледало,

Које ти верно приказује све ствари овога света.

(ДАЛЕКО, ДАЛЕКО, И ДАЉЕ, ДО КРАЈА)* - Волт Витман (1819-1892)

Далеко, далеко, и даље, до краја,

Док певам о ономе о чему се у овој књизи пева, из својих неодољивих порива;

Ал` да ли да настављам после ове књиге, до зрелости?

Да ли ћу одаслати истинске зраке, оне који чекају неиспаљени

(Јеси ли мисло да сунце сија најјаче што може?

Не - није се још сасвим подигло),

Да ли ћу остварити оно што је овде започето,

Да ли ћу достићи сопствену висину, да оправдам ово, још недовршено,

Да ли ћу створити Песму Новога света, превазићи све друге, зависи, богати људи, од вас,

Зависи, ко год да сте ви што испуњавате Председништво, од вас,

Од тебе, гувернеру, градоначелниче, конгресмене,

И тебе, данашња Америко.

*Заграда, у којој је стављен први стих песме, означава то да, пошто је није уврстио у збирку "Влати траве", Витман песми није дао наслов. - Прим. прев.

КАД ЈЕ ЗРЕЛИ ПЕСНИК ДОШАО - Волт Витман (1819-1892)

Кад је зрели песник дошао,

Проговори задовољна Природа (округла хладна планета, са свим својим данима и ноћима), рекавши Он је мој,

Али проговори и Душа човека, поносна, љубоморна и непомирљива,

Не, он је само мој,

Онда зрели песник стаде између њих и узе их за руке;

И од тада и даље теко стоји, као онај који спаја, сједињује, чврсто држећи руке,

Које неће пустити док то двоје не измири

И потпуно и радосно не споји.

НЕПРЕКИДНОСТИ - Волт Витман (1819-1892)

(Из разговора који сам недавно водио са једним немачким спиритуалистом)

Никад се ништа не губи, нити може да се изгуби,

Ни рођење, ни идентитет, ни облик - ништа на свету,

Ни живот, ни сила, ниједна видљива ствар.

Спољашњост не сме да завара, нити сфера померена да те збуни.

Широки су време и простор - широка су поља Природе.

Тело, споро, старо, хладно - жар остао од негдашње ватре;

Светлост у оку избледела - опет ће она да пламти;

Сунце што сада залази, увек се диже ујутро и преподне;

Смрзнутој се земљи невидљиви закон пролећа стално враћа,

Са травом и цвећем и летњим плодовима и кукурузом.

ВЕДРА ПОНОЋ - Волт Витман (1819-1892)

Ово је твој час, о душо, твој слободни лет у безречје,

Далеко од књига, далеко од уметности, дана готовог, посла свршеног;

Јављаш се цела, тиха, загледана, док ти је у мислима оно што највише волиш -

Ноћ, сан, смрт и звезде.

ГОДИНЕ ЖИВОГ ПЕСКА - Волт Витман (1819-1892)

Године живог песка што ме носе не знам куд,

Ваше сплетке, политика, пропадају, облици се губе, садржаји се ругају и измичу ми,

Само не измиче оно о чему певам, велика и прибрана душа,

Сопство никад не сме да нестане - то је суштина - само је оно сигурно;

Од политике, победа, битака, живота, шта на крају остаје?

Кад се појавно распрши, шта је сигуро сем Сопства?

ШАПАТИ НЕБЕСКЕ СМРТИ - Волт Витман (1819-1892)

Звуке шапата небеске смрти чујем,

Гласове са усана ноћи, пискаве хорове,

Кораке што се полако успињу, тајанствене поветарце благе и тихе,

Жубор невиђених река, таласе воде што тече, заувек тече

(Или то пљускају сузе, неизмерне воде људских суза?).

Видим, тамо на небу, велике облаке,

Полако се ваљају, као у жалости, тихо расту и мешају се,

Повремено уз полуугашену далеку звезду,

Која се појави и нестане.

(Биће да је порођај, неко свечано бесмртно рађање;

На границама за очи невидљивим

Прелази нека душа).

ШТА САМ У СТВАРИ ЈА - Волт Витман (1819-1892)

Шта сам у ствари ја до дете које, задовољно звуком сопственог имена, то име стално понавља;

Станем у страну да га ослушнем - никад ми не досади.

Тако и твоје име теби;

Зар си мислио да у звуку твога имена нема ничега сем два или три начина изговора?

ОБИЧНОЈ ПРОСТИТУТКИ - Волт Витман (1819-1892)

Прибери се - са мном се опусти - ја сам Волт Витман, дарежљив и снажан к`о Природа;

Док за тебе сунце сија, и ја сијам за тебе,

Док за тебе вода блиста и лишће за тебе шушти, блистају за тебе и шуште моје речи.

Девојко моја, заказујем ти састанакм и задужујем те да се припремиш како би била достојна сусрета са мном;

И задужујем те да будеш стрпљива и савршена док не дођем.

До тада те поздрављам значајним погледом, да ме не заборавиш.

О КАПЕТАНЕ МОЈ!* - Волт Витман (1819-1892)

О капетане мој! Наш прође страшни пут;

Добили смо што смо хтели, неста талас љут.

Лука је ту, и звона су, одушевљени људи;

Док очи прате брода прамац, јуначке му груди.

Ал` срце! Срце! Срце! О!

Цури крв к`о црвен мед,

На палуби где капетан

Лежи хладан, блед.

О капетане мој! Сад устај, почуј звона звук;

Застава за тебе је, за тебе трубе хук,

За тебе цвеће, украси, обале су пуне све;

Многи људи дошли су, сви они зову те.

Капетане, оче мој,

Сад устај, то је ред;

Јер сан је то да на палуби

Лежиш хладан, блед.

Капетан не одговара, тих је отац мој,

Не осећа моју руку, нема дамар свој.

А брод је на сигурноме, његов прође пут;

Он добитник је, победник, он пређе талас љут.

Хајд` обале, звон`те звона,

А у срцу лед;

На палуби мој капетан

Лежи хладан, блед.

*Једна од ретких Витманових песама у традиционалном метру и с римама, написана, поводом Линколнове смрти. - Прим. прев.

ПОМИРЕЊЕ - Волт Витман (1819-1892)

Реч изнад свих, дивоте попут неба,

Дивоте што рат и сав његов покољ временом морају да нестану,

Што нежне руке сестара Ноћи и Смрти непрестано перу, изнова, и увек изнова, овај упрљани свет;

Јер непријатељ мој је мртав, човек божански као ја мртав је;

Гледам како лежи блед и непомичан у ковчегу - примичем се,

Нагињем и благо дотичем уснама бело лице у ковчегу.

СЛИКА СА ФАРМЕ - Волт Витман (1819-1892)

Кроз широм отворена врата тихе сеоске штале,

Сунцем обасјан пашњак са стоком и коњима што пасу,

И измаглица и видик, и далеки хоризонт који ишчезава.

ЉУБАВНА ИГРА ОРЛОВА* - Волт Витман (1819-1892)

Док идем крај реке (моја преподневна шетња, мој одмор),

Са неба, изненада пригушени звук - љубавна игра орлова,

Силовити љубавни додир високо у ваздуху,

Међусобно укљештене канџе, жив, жесток круг који се окреће,

Четири лепетава крила, два кљуна, ковитлава маса што се чврсто држи,

У петљама разбокореним пада, врти се, стропоштава,

Све док се над реком  не умири, ово двоје а једно, застало на тренутак,

У непомичној равнотежи у ваздуху, а онда се растају, ослобађају канџе,

Поново се на крилима чврстим полако подижу, свако на своју страну,

Она на једну, он на другу.

*Код једне врсте орлова мужјак и женка се, током ритуала удварања, вину у велике висине, међусобно укљеште канџе и, вртећи се, стрмоглављују се земљи; ако не откљеште канџе на време - што обично чине у непосредној близини тла, после чега се вину у небо - чека их сигурна смрт. - Прим. прев.

САВРШЕНСТВА - Волт Витман (1819-1892)

Само она схватају себе и себи сличне,

Као што само душе схватају душе.

КАД САМ СЛУШАО УЧЕНОГ АСТРОНОМА - Волт Витман (1819-1892)

Кад сам слушао ученог астронома,

Кад су се докази, бројке ређали у колонама преда мном,

Кад су показивали карте и дијаграме, да их сабирам, делим и мерим,

Кад сам седео и слушао астронома где предаје у сали уз буран пљесак,

Како сам брзо постао необјашњиво уморан и слаб,

Док нисам устао, извукао се напоље и одлутао сам,

У тајанствени влажни ноћни ваздух, и с времена на време,

У савршеној тишини, гледао у звезде.

ПУН ЖИВОТА САДА - Волт Витман (1819-1892)

Пун живота сада, телесан, видљив,

Ја, четрдесет година стар, осамдесет и треће године Држава,

Ономе век одавде или ма колико векова одавде,

Теби, још нерођеном, док те тражим.

Кад будеш читао ово, ја што видљив сам, невидљив ћу бити;

Сада си ти тај, телесан, видљив, примаш моје песме, тражиш ме,

Замишљаш како би био срећан када бих могао да будем са тобом и будем ти друг;

Нека буде као да сам са тобом. (Не буди тако сигуран да нисам сада са тобом.)

ПОНЕКАД СА НЕКИМ КОГА ВОЛИМ - Волт Витман (1819-1892)

Понекад са неким кога волим, испуним се бесом из страха од неузвраћене љубави,

Али онда помислим да неузвраћене љубави нема; она се сигурно враћа на овај или онај начин

(Волео сам једну особу жарко, а љубав ми није узвраћена;

Ипак, из тога пишем ове песме):

ЧУЈЕМ ДА СУ МЕ ОПТУЖИЛИ - Волт Витман (1819-1892)

Чујем да су ме оптужили да желим да разорим установе,

Али ја стварно нисам ни за ни против установа

(Шта ја то па имам заједничко с њима? Или с њиховим разарањем?),

Само ћу основати у Манахати* и у сваком другом граду ових Држава, и у унутрашњости и у приобаљу,

И у пољима и шумама, и над сваком кобилицом, малом или великом, која сече воду,

Без грађевина и правила и повереника и ма какве расправе,

Установу искрене љубави међу друговима.

*Манахата - индијански назив за Менхетн.

СТРАНЦУ - Волт Витман (1819-1892)

Странче што пролазиш! Ти не знаш како те чежњиво гледам,

Ти мора да си тај кога сам тражио, или та коју сам тражио (долази ми као у сну);

Негде сам сигурно живео радостан живот с тобом,

Све се враћа док пролазимо један поред другог, пријемчиви, нежни, чедни, сазрели;

Растао си са мном, био си дечак са мном или девојчица са мном,

Јео сам с тобом и спавао с тобом, тело ти није постало само твоје, нити је моје тело остало моје само,

Уживам у твојим очима, лицу, телу, док се мимоилазимо; а ти у мојој бради, грудима, рукама;

Ја нећу причати с тобом, ја ћу да мислим на тебе док седим сам или се ноћу сам будим,

Ја ћу да чекам, ја не сумњам да ћу те поново срести,

Постараћу се за то да те не изгубим.

ЈЕСИ ЛИ ТИ ТА НОВА ОСОБА КОЈУ ПРИВЛАЧИМ - Волт Витман (1819-1892)

Јеси ли ти та нова особа коју привлачим?

За почетак те упозоравам, ја сам сигурно много друкчији од оног што очекујеш;

Очекујеш ли да у мени пронађеш свој идеал?

Мислиш ли да ћу тако лако постати твој љубавник?

Мислиш ли да ће пријатељство са мном бити задовољство само?

Мислиш ли да сам поуздан и веран?

Зар не видиш даље од ове фасаде, ове моје углађености и стрпљења?

Видиш ли себе како по стварном тлу прилазиш стварном јунаку?

Зар не помишљаш, о сањару, да све је то можда маја, привид?

К`О АДАМ У РАНО ЈУТРО - Волт Витман (1819-1892)

К`о Адам у рано јутро.

Док иде из скровишта освежен сном;

Гледај ме где пролазим, чуј ми глас, приђи,

Додирни ме, дланом руке додирни ми тело док пролазим,

Не бој се мога тела.

ЈА САМ ОНАЈ ОД ЉУБАВИ БОЛАН - Волт Витман (1819-1892)

Ја сам онај од љубави болан;

Да ли земља гравитира? Не привлачи ли сва твар, болна, сву твар?

Тако и тело моје све које срећем ил` знам.

ИЗ ОКЕАНА ШТО СЕ ВАЉА, ИЗ МАСЕ - Волт Витман (1819-1892)

Из океана што се ваља, дође ми тихо једна кап

И шапну Волим те, умрећу брзо,

Дуг сам прешла пут само да те видим, додирнем,

Јер нисам могла да умрем а да те не видим,

Јер плашила сам се да бих те после могла изгубити.

Сад кад смо се срели, видели, безбедни смо:

Мирно се врати у океан, љубави моја;

И ја сам, љубави моја, део тог океана, нисмо ми баш толико раздвојени.

Гледај велико кружење, спојеност свега, како је савршено!

А мене, тебе, неодољиво море раздвојиће;

Носиће један час у различитим правцима, али нас ипак неће носити тамо заувек;

Стрпи се - само мало - и знај да поздрављам ваздух, океан и земљу,

Свакога дана у залазак сунца, за тебе, љубави моја.

ТИ, ЧИТАОЧЕ - Волт Витман (1819-1892)

Ти, читаоче, дамараш животом и поносом и љубављу као и ја;

Зато за тебе ове песме.

ТЕБИ - Волт Витман (1819-1892)

Странче, ако ме случајно сретнеш и пожелиш да ми се обратиш, зашто ми се не би обратио?

И зашто се ја не бих обратио теби?

БУДУЋИ ПЕСНИЦИ - Волт Витман (1819-1892)

Будући песници! Говорници, певачи, музичари будући!

Неће мене данашњица оправдати и одговорити за шта сам,

Већ ви, нов род, природан, снажан, издржљив, већи од претходних.

Устајте! Јер ви ме морате оправдати.

Ја сам не пишем друго до пар наговештаја за будућност,

Ја пожурујем трен само да бих се окренуо и похитао натраг у таму.

Ја сам онај који, док шета и никад сасвим не стаје, баца случајан поглед на вас, а онда окреће главу,

И оставља вама да доказујете и одређујете,

И главне ствари очекује од вас.

БРОД КОЈИ КРЕЋЕ - Волт Витман (1819-1892)

Гледај бескрајно море,

На грудима му брод који креће, шири сва једра, ту су и помоћна једра;

Заставица вијори високо док он убрзава, убрзава тако достојанствено - под њим таласи жељни трке терају напред;

Окружују брод блиставом гипкошћу и пеном.

ИЗВЕСНОЈ CANTATRICE* - Волт Витман (1819-1892)

Ево, узми овај дар,

Чувао сам га за каквог јунака, говорника или генерала,

Некога ко ради за стару добру ствар, велику идеју, напредак и слободу народа,

Каквог храброг противника тирана, каквог смелог бунтовника;

Али видим да оно што сам чувао, припада теби колико и њима.

*Cantatrice - певачица на француском.

ДРЖАВАМА - Волт Витман (1819-1892)

Државама или ма којој од њих, или ма ком граду Држава,

Опири се, не повинуј се,

Једном се беспоговорно повинујеш - сасвим си поробљен,

Једном сасвим поробљен, ни један народ, држава, град ове земље, никад више не враћа своју слободу.

ИСТОРИЧАРУ - Волт Витман (1819-1892)

Ти што славиш прошло

Истражујеш спољашње, површину народа,

живот који је видиљив;

Посматарш човека као створење политике, маса, владара и свештеника;

Ја, становник Алигена*, који га гледа онаквог какав је у суштини, какв је по сопственим правима,

Који притиска било живота што се ретко види

(велики понос човека у њему самом),

Опевач Личности, који представља оно што тек ће бити,

Ја приказујем историју будућности.

*Алигени - средишњи планински венац Апалачких планина, главног планинског система на истоку Северне Америке.

ТРЕБАЛО ЈЕ ДА СЕ ПОБРИНУ - Константин Кавафи

Скоро да постанем скитница и протува.

Овај кобни град, Антиохија,

прогутала ми је сав новац:

овај кобни град и његов расипни живот.

Али ја сам млад и одличног здравља.

Изванредно владам грчим

(Аристотела и Платона знам од почетка до краја:

којег год хоћеш ретора, песника, што год поменеш).

Помало се разумем и у војне ствари,

а у пријатељству сам са старешинама плаћеника.

Упознат сам довољно и са питањима управе.

У Александрији сам провео шест месеци, лане;

нешто знам (и то је корисно) о тамошњим приликама:

Какергетове погледе, лоповлуке, и остало.

Стога сматрам да сам у потпуности оспособљен да

служим својој земљи,

мојој вољеној отаџбини Сирији.

Какав год посао да ми одреде, трудићу се

да својој земљи будем користан. То ми је намера.

Ако ме и опет омету својим махинацијама -

знамо ми њих, мудраце: чему сад то помињати? -

ако ме омету, што бих ја био крив?

Најпре ћу се обратити Забину,

а ако ме та будала не буде ценила,

поћи ћу његовом ривалу Грипу,

а ако ме ни тај малоумник не ангажује,

идем право Хиркану.

Један од ове тројице свакао ће ме хтети.

А мени је савест мирна

што ми је свеједно којег да изаберем.

Јер су сва тројица у истој мери зло за Сирију.

Али, пропао човек, шта сам ја крив?

Пробам, јадник, само да саставим крај с крајем.

Требало је моћни богови да се побрину

и да створе четвртог - часнога.

Са задовољством бих прешао њему.

НА ИСТОМ МЕСТУ - Константин Кавафи

Околина куће; кафане; суседства

која гледам и којима пролазим, годинама.

Стварао сам те у свом задовољству и у тузи;

помоћу толико догађаја, толико ствари.

И цело си се, за мене, претворило у осећање. 

ОД ДАВНИНА ГРЧКИ - Константин Кавафи

Хвали се Антиохија, својим сјајним грађевинама;

и својим дивним улицама; својом чудесном

околином, и огромним бројем

својих становника. Хвали се што је седиште

славних краљева; хвали се и уметницима

и мудрацима, и својим силно богатим

и виђеним трговцима. Ипак, неупоредиво и више

од свега, Антиохија се хвали што је град

од давнина грчки; у сродству с Аргом:

по Јони коју су основали Аргивци

насељени у част Инахове кћери.

НА ИТАЛСКОЈ ОБАЛИ - Константин Кавафи

Кем Менедоров, млади Грк из Јужне Италије,

проводи свој живот у уживањима;

као што обично чине сви младићи

из Велике Грчке одгајени у раскоши.

Али данас је изузетно, упркос својој природи,

расејан и утучен. На самој обали,

дубоко ожалошћен, гледа како се истоварају

бродови с пленом с Пелопонеза.

Пљачкају Грке: плен из Коринта.

И данас, свакако, није право,

није могућно да млади Грк

из Италије зажели да се забавља.

ИЗ ШКОЛЕ СЛАВНОГ ФИЛОСОФА - Константин Кавафи

Био је ученик Амонија Саке две године:

али су му дојадили и филосфија и Сака.

После тога је отишао у политику.

Али је дигао руке од ње. Префект је био будала

а сви око њега дрвени мудраци и уштогљени буквани:

грчки њихов - очајан, јадници.

Радозналост му привуче

помало Црква: да се покрсти

и да пређе у хришћанство. Али је брзо

променио мишљење. Завадио би се сигурно

с родитељима, до разметљивости паганима:

и они би му одмах - о грозе -

ускратили своје врло великодушно издржавање.

Међутим, ипак је морао да ради нешто. Поче да посећује

сумњива места у Александрији,

све тајне јазбине разврата.

Срећа му је у томе била врло наклоњена:

даровала му је диван изглед.

А он је уживао у божанском дару.

Бар још следећих десетак година

та лепота ће му потрајати. Затим -

можда ће опет отићи до Саке.

А ако старац у међувремену умре,

отићи ће до неког другог философа или софисте:

увек се нађе неко погодан.

А напокон, можда ће и политици

да се врати - из хвалевредног сећања

на породичне традиције,

дужност према отаџбини и друге сличне звучне ствари.

МЕЛАНХОЛИЈА ЈАСОНА КЛЕАНДРОВОГ, ПЕСНИКА У КОМАГЕНИ, 595. ГОДИНЕ ПОСЛЕ ХРИСТА - Константин Кавафи

Старење мог тела и лица

наноси ми рану ужасним ножем.

Не могу то да издржим уопше.

У теби, Уметности Поезије, тражим уточиште,

јер ти макар мало за лек знаш;

за покушај да се, Маштом и Речју, ублажи бол.

То је рана од ужасног ножа.

Лекове своје донеси, Уметности Поезије,

који помогну - за кратко - да човек рану не осећа.

ВИЗАНТИЈСКИ АРХОНТ, ИЗГНАН ПИШЕ СТИХОВЕ - Константин Кавафи

Непромишљени нека ме зову непромишљеним.

У озбиљним ставрима увек сам био

најревноснији. И тврдићу

да нико боље од мене не познаје

Свете оце, ни Свете списе, ни Каноне Сабора.

Кад год би се нешто двоумио Вотанијати,

код сваке тешкоће у црквеним ставрима,

питао ме је за савет, мене најпре.

Али изгнаног овде (нек је проклета злоћа

Ирина Дукена), досађујући се страшно,

није уопште необично да се забављам

састављајући песме са шест и осам стихова -

да се забављам митолошким саставима

о Херемсу, и Аполону, и Дионису,

или о јунацима из Тесалије или Пелепонеза;

и да састављам најправилније јамбе,

какве - дозволићете ми да кажем - учени људи

из Цариграда не знају да саставе.

Можда је управо та тачност разлог што ме они куде.

НА БРОДУ - Константин Кавафи

На њега свакако личи овај мали

цртеж оловком.

Начињен на брзину, на палуби брода;

у једно чудесно поподне.

Пучина Јонског мора свуда око нас.

На њега личи. Ипак је, у мом сећању, он био лепши.

Био је осетљив до крајње границе

и то му је обасјавало израз.

Чини ми се лепшим

сад кад га моја душа призива из оног доба.

Из оног доба. А све то је јако старо -

скица, и брод, и поподне.

ЗИДОВИ - Константин Кавафи

Немајући обзира, сажаљења ни стида,

огромне су зидове изградили свуд око мене.

И сад очајан и безнадан живим овде.

Само на то мислим: тај ми удес ровари по мозгу:

толико сам послова тамо напољу имао да обавим.

(Како да будем толико непажљив за време градње!"

Али ни најмањи шум тих градитеља није се чуо.

Неостено су ме одвојили од спољњог света.

ПРОЗОРИ - Константин Кавафи

У овим мрачним собама где проводим

тешке дане, вртим се тамо-амо

да пронађем прозоре. - Кад би се један прозор

отворио - била би то утеха. -

Али прозора нема, или ја не могу

да их нађем. Можда је и боље да их не нађем.

Можда би светлост била ново насиље.

Ко зна какве би све нове ствари обелоданила.

СВЕЋЕ - Константин Кавафи

Дани будућности стоје пред нама

као ред запаљених свећица -

златних, топлих и живахних свећица.

Прошли дани остају иза,

жалосни низ угашених свећа;

из најближих се још извија дим,

хладне свеће, истопљене и савијене.

Не желим да их видим; растужује ме њихов изглед

и растужује ме да се сетим њиховог првог светла.

Гледам унапред, у моје запаљене свеће.

Не желим да се окренем, да не бих с ужасом видео

како се брзо тамни низ повећава,

како се брзо множе угашене свеће.

КАД СУ БУДНЕ - Константин Кавафи

Настој да их сачуваш, песниче,

колико год да је мало оног што може да се задржи.

Визије твога еротизма.

Убаци их, прикривене, у своје изразе.

Настој да их задржиш, песниче,

док су будне у твоме мозгу

ноћу, или у блештавилу поднева.

ЗА АМОНА, КОЈИ ЈЕ УМРО СА 29 ГОДИНА, 610. - Константин Кавафи

Рафаеле, неколико стихова траже

за епитаф песника Амона да саставиш.

Нешто јако елегантно и углађено. Ти то можеш,

способан си да напишеш као што доликује

за песника Амона, нашег песника.

Свакако ћеш говорити о његовим песмама -

али реци и о његовој лепоти,

о његовој нежној лепоти коју смо волели.

Твој грчки увек сјајан и музикалан.

Ипак сада употреби све своје мајсторство.

У старни језик туга наша и љубав прелазе.

Своје египатско осећање улиј у страни језик.

Рафаеле, стихови које напишеш нек буду такви

да имају, знаш, нешто од нашег живота,

да ритам и сваки израз покажу

да Александринац пише о Александринцу.

МОРЕ УЈУТРУ - Константин Кавафи

Да станем овде. Мало и ја да видим природу,

сјајно плаветнило јутарњег мора

и ведрога неба и жуту обалу; све

дивно, сасвим обасјано.

Да станем овде. Да се заваравам како то видим

(спазио сам све то доиста чим сам застао);

а не и овде ове своје сањарије,

своја сећања и слике уживања.

НАСЛИКАНО - Константин Кавафи

Свој рад пазим и волим.

Али ме спорост израде данас обесхрабрује.

Дан ми је тешко пао. Изглед му је

све мрачнији. Стално дува ветар и пада киша.

Више желим да гледам него да говорим.

На овој слици видим сада

дивнога дечака који поред чесме

лежи, биће да је уморан од трчања.

Какво дивно дете; какво дивно подне га је

смирило да се већ преда сну. -

Седим и гледам тако јако дуго.

И поново се у уметности одмарам од ње.

ВРЛО РЕТКО - Константин Кавафи

Он је старац. Исцрпен и погурен,

осакаћен годинама и злоупотребама,

корача полако и прелази уличицу.

А ипак кад дође својој кући да сакрије

своју беду и своју старост, разматра

свој удео који још има код омладине.

Младићи сада говоре његове стихове.

Пред очима су им његове визије.

Њихов здрави чулни мозак,

њихова складна и чврста тела

трепере његовим схватањем лепоте.

ОПАСНО - Константин Кавафи

Рече Миртија (сиријски студент

у Александрији, за време владе

царева Константина и Константија;

једним делом паган, другим хришћанин):

"Ојачан принципима и учењем,

својих се страсти нећу бојати како кукавица.

Препустићу тело уживањима,

свим оним задовољствима из снова,

најсмелијим љубавним жељама,

необузданим поривима крви, без

и најмањег страха, јер чим ми се појави жеља -

а она ће се појавити, ојачан,

као што ће бити принципима и учењем -

у тим пресдуним тренуцима опет ћу наћи

да ми је дух, као и раније, аскетски."

ТО ЈЕ ПРАВИ ЧОВЕК - Константин Кавафи

Непознати - странац у Антиохији - из Едесе

пише много. И ево, на крају, настала је

његова последња, погребна песма. Са њом осамдесет три

песме укупно. Ипак, песника је

заморило толико писање, толики стихови,

и толики напор у фразеологији на грчком,

и сада му све пада тешко.

Али га једна мисао, изненада, његове утучености

одлобађа - оно сјајно "То је прави човек",

што је некад у свом сну чуо Лукијан.

ГРОБ ГРАМАТИЧАРА ЛИСИЈЕ КАВАФИ - Константин Кавафи

Сасвим близу кад уђеш, десно од врата, у библиотеци

у Бејруту сахранили смо мудрога Лисију,

граматичара. То место одлично одговара.

Ставили смо га покрај свега онога чега се можда

сећа и тамо - белешки, текстова, анализа,

списа, целих томова тумачења грчког језика.

А уз то, ми ћемо пазити и мислити

на његов гроб кад год пођемо до књига.

ОНО ШТО МОЖЕШ - Константин Кавафи

Ако баш не можеш од свог живота да учиниш оно што

хоћеш,

покушај бар да постигнеш

оно што можеш: не умножавај га

пречестим дружењем са светом,

силним изласцима и разговорима.

Не умножавај га разбацивањем,

честим развлачењем и излагањем

свакодневној глупости

веза и сусрета

да не постане досадан као да је туђ.

ДОСАДА - Константин Кавафи

Један досадан дан прати други

подједнако досадан. Догодиће се

исте ствари, догађаће се стално -

исти су тренуци који стижу и који одлазе.

Прође месец дана и донесе други месец.

Оно што долази, лако је погодити:

то је оно јуче, тегобно, мучно.

И сутра престаје да личи на сутра.

ТЕОДОТ - Константин Кавафи

Ако стварно спадаш међу одабране,

пази како своју моћ стичеш.

Колико год да те славе, твоје подвиге

у Италији и Тесалији

колико год да градови обзнанују,

какве год да су почасне одлуке

у Риму донели твоји обожаваоци,

ни твоја радост, ни твој тријумф неће остати,

нити ћеш се осећати као узвишен - по чему узвишен? -

човек,

када ти у Александрији Теодот донесе,

на окрављеној чинији,

једног Помпеја главу.

И не рачунај на то да у том животу,

одређеном, уређеном, и прозаичном,

ништа није тако спектакуларно и страшно.

Можда у овом тренутку у уредну кућу

некога твог суседа улази -

невидљив, бестелесан - Теодот,

носећи једну такву ужасну главу.

БОГ НАПУШТА АНТОНИЈА - Константин Кавафи

Кад се изненада, у поноћ, зачује

како пролази невидљива поворка

са сјајном музиком и гласном песмом -

своју судбу што те издала, своја дела

што нису успела, своје животне планове

што су оманули - немој бескорисно оплакивати.

Као да си спреман годинама, као јунак,

упути јој поздрав, Александрији која одлази.

А поврх свега, немој се заваравати, не реци како је

то био сан, како те је слух преварио:

немој се спуштати на тако залудне наде.

Као да си спреман годинама, као јунак,

као што теби одговара што си био достојан таквог

једног града,

одлучно приђи прозору

и слушај с узбуђењем, али не

преклињући и тужећи попут кукавице,

као своје последње задовољство слушај звуке,

сјајне инструменте тајновите дружбе,

и упути јој поздрав, тој Александрији коју губиш.

МАРТОВСКЕ ИДЕ - Константин Кавафи

Величине и сјаја треба да се бојиш, душо.

А частољубље своје ако не можеш

да надвладаш, да га следиш опрезно и

уздржано. И што више узнапредујеш,

толико опрезнија, пажљивија да будеш.

А кад будеш стигла на врх, као Цезар, најзад;

кад узмеш улогу тако чувене личности,

онда посебно пази када излазиш на улицу -

тако упадљив моћник са пратњом;

и ако се деси да ти из гомиле

приђе неки Артемидор носећи писмо,

саопштавајући журно "Прочитај одмах ово,

реч је о крупним стварима важним за тебе",

ни случајно немој да се не зауставиш; ни случајно

немој

дати предност неком разговору или послу; ни случајно

се немој

задржати с онима што те поздрављају и падају ничице

(остави то за после); нека причека још

и сам Сенат, а ти се одмах упознај

с озбиљном поруком из Артемидорова писма. 

А МУДРАЦИ ОНО ШТО ЋЕ СЕ УПРАВО ДОГОДИТИ - Константин Кавафи

Богови виде будућност, људи садашњост,

а мудраци оно што ће се управо догодити.

Филострат, О Аполонију из Тијане, 8,7

Људи знају шта се сада догађа,

Будућност знају богови,

јер једино њима припада сва светлост.

Од будућности мудраци схватају

оно што ће се управо догодити.

Слух им се каткад,

док су дубоко замишљени,

узнемири. Тајни звук

догађаја што наилазе допире до њих.

Они га слушају с обожавањем, док напољу

на улици народ ништа не чује.

САТРАПИЈА - Константин Кавафи

Каква несрећа, створен си

за лепа и велика дела;

та твоја неправична судба свагда

да ти ускраћује подстицај и успех,

да те ометају обичне навике,

и тричарије и равнодушност.

И како је ужасан дан када попушташ

(дан кад одустајеш и кад попушташ)

и када крећеш пешке ка Суси

и када стижеш код краља Артаксеркса

који те милостиво прима на свој двор

и даје ти сатрапије и слично.

А ти то прихватиш безнадежно,

све те ствари које не желиш.

За другим плаче твоја душа, друго би хтела:

одобравање народа и мудраца,

тешко и непроценљиво браво;

Агору, Позориште, Ловорове венце.

Како да ти то да Артаксеркс,

како да све то нађеш у сатрапији,

а без тога какав ћеш живот провести.

ГРАД - Константин Кавафи

Кажеш: "Поћи ћу у неку другу земљу, поћи ћу до другог мора.

Наћи ће се други град бољи од овог.

Сваки мој напор је овде проклет, осуђен;

и срце ми је - као леш - покопано.

Докле ће ми ум остати у овој тмини.

Куд год да скренем поглед, куд год да погледам,

црне рушевине свог живота спазим, овде,

где сам провео толике године, проћердао их и упропастио."

Нове земље нећеш наћи, нећеш пронаћи друга мора.

Овај град ће те пратити. Улицама ћеш се кретати

истим. У истом ћеш суседству остарити:

у истим ћеш кућама оседети.

Увек ћеш у овај град стизати. Да некуд другде одеш - не 

надај се -

нема за тебе брода, нема пута.

Као што си свој живот овде проћердао, у овом тако малом

куту,

страћио си га и на целој кугли земаљској.  

СТИХОВИ ЗА СТАРЦА - Томас Стернс Елиот (1888-1965)

Тигар у замци за тигрове

Није тако гневан,

Ни реп што шиба тако миран,

Као кад душмана нањушим ја

Где у суштинској крви чучи,

Ил` с другарског дрвета виси.

Пошто проницљивости откријем зуб

Писак преко засвођеног језика

Од мржње је срадчнији,

Од првих љубави горчи,

И неприступачан младима.

У златном ми оку одражен

Глупак сазнаје да је луд.

Чик реци да нисам весео!

ОЧИ КОЈЕ ПОСЛЕДЊИ ПУТ У СУЗАМА ВИДЕХ - Томас Стернс Елиот (1888-1965)

Очи које последњи пут у сузама видех

На растанку последњем

Овде у сну краљевства смрти

Златна визија опет се појављује

И видим очи али не и сузе

То је моја зла коб.

То је моја зла коб

Што очи више видети нећу

Очи одлучне

Очи које видети нећу сем

На капији смрти другог краљевства

Где, као и овде,

Очи поживе кратко

Па и сузе брзо мину

И ругају нам се.

ШУПЉИ ЉУДИ - Томас Стернс Елиот (1888-1965)

1

Ми смо шупљи људи

Ми смо пуњени људи

Нагињемо се једно на друго

Главе пуњене сламом. Авај!

Сасушен нам глас, кад

Шапућемо заједно,

Тих и бесмислен

Као ветар у сувој трави

Или стопе пацова по сломљеном стаклу

У нашем сувом подруму

Обличје без облика, сенка без боје,

Снага закочена, гест без покрета;

Они који су прешли

С директним погледом, у друго Краљевство смрти

Нека памте нас - буду ли памтили - не као изгубљене

Силовите душе, већ само

Као шупље људе

Пуњене људе.

2

Очи које не смем ни у сновима срести

У смрти снова краљевству

Оне се не појављују:

Тамо, очи су

Сунчев зрак на сломљеном стубу

Тамо је дрво што се њише

и гласови су ту

У певању ветра

Даљи и свечанији

Од звезде што бледи.

Нек` не будем нимало ближе

У смрти снова краљевству

Нек` носим и ја

Намерно преобучен

Пацова крзно, ко старшило, мотке укрштене

На њиви

И крећем се како ветар хоће

Нимало ближе -

Том последњем сусрету

У сумрачном краљевству.

3

Ово је мртва земља

Ово је земља кактуса

Овде камени ликови

Су дигнути, овде њих

Преклиње умрлог човека рука

Под светлуцањем звезде што бледи.

Је ли овако

У смрти другом краљевству

Кад будимо се сами

У часу кад

Дрхтимо од нежности

Усне које би љубиле

Измуцавају молитве сломљеном камену.

4

Очи нису овде

Нема очију овде

У овој долини умирућих звезда

У овој шупљој долини

Овој сломљеној вилици наших изгубљених краљевстава

У овом последњем састајалишту

Ми пипкамо заједно

И избегавамо говор

Скупљени на овој обали поднадуле реке

Без вида, уколико

Очи се не појаве

Као стална звезда

Многолисна ружа

Смрти сумрачног краљевства

Нада само

Празних људи.

5

Коло около кактуса,

Кактуса, кактуса,

Коло около кактуса,

У пет сати ујутру.

Између идеје

И стварности

Између покрета

И делања

Пада Сенка

Јер Твоје је Краљевство

Између замисли

И стварања

Између осећања

И одговара

Пада сенка

Живот је врло дуг

Између жеље

И грча

Између могућег

И постојања

Између суштине

И силаска

Пада Сенка

Јер Твоје је Краљевство

Јер Твоје је

Живот је

Јер Твоје је

Овако се ево свет окончава

Овако се ево свет окончава

Овако се ево свет окончава

С треском не, већ са цвиљењем.