ЗА Н. И. ... - Михаил Јурјевич Љермонтов (1814 - 1841)

Ја не заслужих срећу

Љубави твоје - судит нећу;

Но сан мој и уздање жарко

Ти си наградила тек варком,

И зато морам рећи ја

Да неправедна си и зла.

Лукава ниси попут змије,

Само пред новим утисцима

Отпорна твоја душа није;

У њој тренутак сву власт има

И многи су љубимци њени,

А нико најдражи међ` њима;

- Но утеха то није мени.

У дане када, теби мио,

Ја могох рећи судби: хвала,

Целов си нежно мени дала

Што знак је опроштаја био,

Но жеђ, кад мори дах врућине,

Неће од капи да умине.

Кад би ти судба бар још дала

То што си мирно проћердала;

Но не заборављају жене

Оног ко воли попут мене;

Зато ће на те, у час сласти,

Ко покор успомена пасти

И мучити те покајањем!

Када прокуне с презирањем

Ништавни свет тај моје име,

Ти ћеш са страхом жалити ме,

И преступничко саучешће

Кривицом твоју душу јешће!

1831. (Н. Б.)