Весели рибар седи
На обали, крај реке,
А поветарац вије
Стабљике трске меке.
Одреза рибар једну:
Отворе ножем реже,
С једног је краја затвори,
Други уснама стеже.
Ал`, као да је жива,
Трска поче да збори;
То су и људске речи,
И ветар то шумори.
Запева она тужно:
"Пусти ме, боље, пусти,
Рибару драги, дивни,
Муче ме твоји прсти!
Ја сам, знај, девојка била -
Прелепа ружа мала,
Крај маћехе, ко сужањ,
Некада сам и ја цвала.
И много врелих суза
Невина ја сам лила -
Безбожно у гроб стремих,
На све сам спремна била.
Чувала маћеха сина,
Љубимца ћуди худе:
Варао девојке лепе,
Плашио добре људе.
Једном смо пошли к реци,
У сутон тихи, јасни,
Да погледамо вале
И сунчев смирај касни.
Он љубав хтеде од мене,
О, грешна, страшна дела,
Нудио ми је новац -
Ја ни то нисам хтела;
И он ме, јадну, уби,
Зари у прса бодеж
И покопа ме овде
На обали, крај воде;
Земља над мојим телом
Танану трску даде.
У њу је душа млада
Улила своје јаде.
Пусти ме, рибару драги,
Пронађи трску јачу;
Не можеш да ми помогнеш,
А ниси вичан плачу".
1832. (М. С.)
Нема коментара:
Постави коментар