Чему тај живот!... Туга свуда,
Без изузетка све притиска,
Ко неспокојни гениј блуди
Ко привржена жена блиска;
Лепо је усред вреве бити,
И иза зида зачамити,
Љубав и мржњу упознати,
Па једном о том проћаскати;
И нехотично усред људи
У надобудном важном лицу
Познати глупу удворицу,
Или у свакој жени Јуду.
Па покушајте сумирати -
Веселије је умирати.
Крај! Како звучно то је слово,
Много и мало мисли буди;
Последњи ропац - све готово,
Без даљег - а шта потом буде?
Потом вас с помпом у гроб ставе
И црви ваше кости млаве,
А наследник у добри час
Придави монументом вас.
Све увреде ће заташкати
У својој души добро дете;
У корист вас (и цркве свете)
Зацело ће парастос дати,
Који се (то је страшно рећи)
На овом свету чути неће.
Ако сте као верник мрели,
Ко хришћанин, тад тврд гранит
Бар четрдесет лета целих
Име ће ваше да похрани;
А кад се гробље јако стесни,
Онда ће и ваш станак плеснив
Одважном руком разровати...
И други сандук укопати.
Уз вас ће тада ћутке лећи
Девица нежна, невесела,
Мила и кротка, премда бела;
Али ни дах, ни миг, ни речи
Неће ваш покој да наруше -
Какво блаженство, бог и душа!
1832. (М. Ж.)
Нема коментара:
Постави коментар