- Реци ми, стари, зар је тако
Спаљена Москва дата лако
Француској војсци тој?
Каква се битка заподела?
Било је, веле, дивних дела,
Не памти залуд земља цела
Тај Бородински бој.
- Да, беху људи у то време,
Не као ово ваше племе,
Јунаци - не ко сад!
Заслужили су они боље,
Ал` прогута их бојно поље...
Москва, да није Божје воље,
Не би знала за пад.
Дуго смо узмицали мукло,
А љутите нас у бој вукло.
Прекори старих лете,
Не могу, кивни, да се смире:
"Па зар је страх то, командире,
Да туђе издеру мундире
О руске бајонете?".
И најзад, ето, пукло поље:
Не можеш замислити боље!
И утврђења смо дигли.
Чуљимо уши, ту се мора -
Јер, док се тихо љеска зора
И тмина плави изнад гора,
Французи су већ стигли.
Напуних топ свој баш добрано,
Да госта почастим ваљано!
Причекај, месје, стој!
Чему лукавства: у бој, амо:
Ми као бедем бити знамо
И главу ћемо сви да дамо
За земљу и дом свој.
Пушкарање два дана траје,
Ал` шта то нама, кивнима, даје?
Чекамо трећи дан.
А тад се чуо шапат свечан:
"Требаће сутра и картеча!".
И док се поље стапа с мраком,
Нервозни хвата сан.
Легох да спавам крај лафета,
Њихове песме носи ветра
Кроз ноћни простор мрк.
А кад нас ћутање злокобно,
Неко нож оштри и стење злобно,
Гризући дуги брк.
Чим освит наче ноћну сену,
Наједном све се бучно крену,
За стројем блесну строј.
Командант наш, смео ко бајка,
Свом цару слуга, војнику мајка.
Штета (смрт вреба из прикрајка),
Паде у бици тој -
Ускликну, с огњем испод веђа:
"Војници! Москва вам је с леђа!
Прикључимо се строју
Јунака што су за њу пали!".
И обећање смо му дали,
И заклетву смо одржали
У Бородинском боју.
О, какав дан! Док се дим плете,
Ко облаци Французи лете,
И све на шанац наш.
Улани, с кокардом и траком,
Драгони, с репом као знаком,
Сви к нама долазише тако
Сви насрташе баш.
Ви не знате за такве битке!...
У диму плам и сени витке:
За стегом лети стег,
Звек гвожђа, картеч свуд одзвања,
И руке сустале од клања,
А од граната нас заклања
Крвавих тела брег.
Осети душмамин овог пута
Шта значи руска борба љут
И бајонети зли!...
Тресе се земља - као груди,
Згомилали се коњи, људи,
А хиљаде плотуна лудих
У дуг се урлик сли...
И паде ноћ. Сви спремни стоје
Да сутра опет, новим бојем
Испуне свети дуг...
Ал` зачуше се добошари -
Одступи туђин путем старим,
Сад се тек гледа ко крвари,
Сад се тек тражи друг.
Да, беху људи у то време,
Одважно, смело наше племе:
Јунаци - не ко сад!
Заслужили су они боље,
Ал` прогута их бојно поље...
Москва, да није Божје воље,
Не би знала за пад.
1837. (М. С.)
Нема коментара:
Постави коментар