1.
Приђи ми ближе, лепотане млади!
Што си ми стидљив! - Та зар женске груди
То твоја рука први пут сад глади?
Ти читав час у загрљају блуди
Већ лежиш - никако тај страх да савладаш...
Теже на груди, но пред ноге падаш?
За трен живота твога само молим...
Та шта је, злато? - Ја те волим, волим!...
2.
Ох, што си леп! - Уз прозор с првим мраком,
Дешавало се, чеках, жеља пуна,
Да прођеш ти, и бивало је тако -
Да л` памтиш то? - Док посребрена луна
Сред облака, ко с грешним анђел свети,
Блудећи, к теби бледим зраком лети.
Ја бејах поносна што најзад треба
На супарницу да рачунам с неба.
3.
У свету презир према мени влада,
Но где је правда кад те тако вага?
Где је врлина, ако је стид пада
Не понижавање - већ само љага?
Невиних жена нигде нема, роде,
Не буде само предмета ил` згоде.
Кад љубе оне к себи нису строге:
Једна ће једног, та - све, трећа - многе!
4.
Не памтим сама родитеље своје,
Туђинка није гладила по коси,
Дани весеља прстима се броје -
Лепотом својом чак се не поносих;
У петнаестој зла ме судба узе,
Мушкарцу су ме продали - и сузе,
Молбе... ал` више није било спаса.
Отада тонем, тонем сваког часа.
5.
Драг ми је стид мој! Он ми право даје
Да љубим тебе, и да живот твој
Од брига чувам док тај занос траје!
Наслађуј се! - о, господару мој!
Иако може да се деси лако
Да умрем крхка, кад ме стегнеш тако,
Ни смрт од тебе неће да ме боли.
Мили! - зар је што тешко кад се воли!
1832. (М. С.)
Нема коментара:
Постави коментар