Ја отаџбину волим, ал` то је љубав чудна!
Ту љубав неће помести мој ум.
Ни ценом крви купљена слава блудна,
Ни мир што поверења поносног је пун,
Ни заветна предања умрлих дедова
Не покрећу у мени дамар благих снова.
Но волим - зашто, не знам то ни сам -
Кад њене степе безбрижно заћуте,
Кад њена гора заталаса скуте,
Кад реке разлију се као мора сва;
И волим да низ село кочијама јурим:
Док роне кроз ноћ, све бих ја да дам,
Да срећем само, ноћишту кад журим,
Печалних села разигране ватре плам.
Волим ја караване живе,
На стрњиштима волим гар,
На брегу, посред жуте њиве,
Пребелих бреза волим пар;
С радошћу многим непознатом,
Да пуно гумно, жути стог,
Да капке обојене златно,
Да крова сламног гледам рог.
С вечери росне ћу празником
Гледати, док не сване дан,
Игранку с цупкањем и циком,
Уз разговор сељака пјан.
1841. (М. С)
Нема коментара:
Постави коментар