У кавкаском кланцу ја знам једну стену,
Тек орао може на оштрицу њену,
Ал` дрвени крст се с ње црни и зури,
И гњили и цвили по киши и бури.
Без трага је много одлетело зора
Откако се види са далеких гора;
И свака ће рука да се к њему дигне,
Јер он би сам облаке хтео да стигне.
О, кад бих се како ја попео тамо,
Колико бих плако, молио се, само,
Стресао бих најзад и живота ланце -
Олују за брата примио над кланцем.
1830-1831. (М. С.)
Нема коментара:
Постави коментар