*** - Михаил Јурјевич Љермонтов

Будућност моју магла крије,

Прошлост ми пуна мука, зала...

Што касније ил` пре ме није

Природа на свет дала?

Нашто ми живот Творац даде,

Зашто је гушио моје наде

Што младићке их жудње буде?...

Нали ми добрим и злом пехар:

Имаћеш срећу за човека,

Пленићеш својом славом људе!...

Ја живех у тој лудој вери,

И, пун слободе страсти вреле,

Будућност отад само мерих

Ширином своје душе целе;

Моје се свето са злом било,

И ја угуших свето силом,

Источив из свог срца сузе;

Ко младо воће, још незрело,

Оно је у олуји свело -

Сунце живота сок му узе.

И тад се моја дрскост заче:

Људским срцима страх се красти

Кроз бесмислене покриваче

Светске пристојности и страсти.

1835-1836. (М. С.)