Пођем тако, сам сред пута тога;
Друм кременит крз маглу се сја;
Ноћ је тиха, пустош слуша Бога,
Сјајне звезде беседе без сна.
Док на небу светли празник влада,
Уз сјај плави земља спи под њим...
Што је мени тако тешко сада?
Да л` шта чекам? Жалим ли за чим?
Од жвота већ не тражим ништа
И не жалим минули свој дан;
Тражим још слободу, и мир иштем!
Тражим само заборав и сан!
Ал` не онај хладни сан из раке...
Сан бих задњи хтео тако плах,
Да ми вечно живе груди лаке,
Да ми прса пуни лаки дах;
Да сву ноћ, сав дан ми ухо гали,
Слатким брујем песма буди страст,
Да ме тамо где ме живот свали
Вечно сеном чува шумни храст.
1841. (М. С.)
Нема коментара:
Постави коментар