Кад се заталаса пожутела њива
И ветар кад захуји гором свежом, чистом,
А склони се у врту руменкаста шљива
У сенци умилној под зеленим листом;
Кад, попрскана росом што је пољем пала,
Кроз румен вечери ил` злато јутра плавог,
Из зелен-жбуна мене посребрена лала
Поздраља машући ми љупко својом главом;
Кад у кањону врело закркља свом снагом
И мисли када своје испреплете снима,
Свег ме занесе својом загонетном снагом
О тихом оном крају откуд воде прима -
Тада већ нестаје и немира мога,
Тад боре ми дубоке с чела најзад слећу
И примим као своју тад земаљску срећу
И на небесима опазим тад Бога...
1837. (М. С.)
Нема коментара:
Постави коментар